“PLES SA ĐAVOLOM” – ODLOMAK

Ponovo brza vožnja u pet ujutru kroz polupuste ulice Beograda. Još uvek je bilo mračno. Đole je pojačao tehno do daske u kolima. Vetar mi je mrsio kosu kroz otvoren prozor. Sve je bilo nekako strastveno. Svaki trenutak je bio ispunjen strašću. Osećala sam se slobodnom. Sa Đoletom sam se uvek osećala slobodnom. Slobodna i odvažna do kraja da radim šta želim. Pušio je kao lud, i vozio nenormalno brzo. Kada smo stigli, dok je svlačio majicu, primetih da ima tetovažu na ruci sa velikim slovima. Ljubio me je svuda po telu. Imala sam osećaj kao da se gubim i nestajem. Naši svetovi su se sudarali. Donekle su se poklapali, a donekle razilazili, ali strasti su bile previše snažne da bi se odvojile jedna od druge. Legao je pored mene i nastavio da mi mrsi kosu.

“Hoćeš cigaretu?” Upitao je.

“Da.” Pružio mi je Davidov. Zapalili smo oboje.

“Klaudija, ubuduće, ne želim da te vidim ni sa kim drugim, osim sa mnom. Jel važi?”

“Važi. Đole, za tebe važi isto.” Rekoh.

Naredni period života se nekako odvijao i prolazio sam po sebi, čini mi se dok sam trepnula. Živeli smo i suviše brzim ritmom života. Izlazili bismo na žurke, gustirali isključivo najčistiju belinu, ispijali alkohol u nenormalnim količinama i provodili se do ranih jutarnjih časova. Nismo pomislili ni u jednom jedinom trenutku, da bi naše bludničenje žestoko moglo da nam se obruši o glavu. Živeli smo samo za trenutak. Živeli smo da pobegnemo iz stvarnosti. Đole je dilovao više nego ikada. Ta neka lažna moć koja je izvirala iz svega toga, dobro je popunjavala velike rupe stvarnosti i psihičkih rascepa, koje smo svi imali u datom trenutku.

***

Nakon što smo densovale uz najpopularnije tehno hitove, Violeta i ja smo skoknule do toaleta. Na izlazu je stajao Džoni, Đoletov ortak. Odmerio nas je od glave do pete. Pogledao je u mene i osmehnuo mi se.

“Ćao Klaudija, šta ima?” Rekao je pozdravivši se. Džoni je takođe bio diler.

“Ništa posebno, kod tebe?” Odgovorih.

“Svašta i ništa. Šta pijete?” Kada smo mu rekle šta pijemo, otišao je po piće i doneo nam.

“Radiš vrlo opasnu stvar..” Šapnula mi je Violeta.

“Opušteno.” Rekoh odvažno. Želela sam da Đole pati. Krvnički.

“Pa Džoni, kako si još?” Upitah ga.

“Sada sam kul, kada pričam sa tobom. Prelepa si večeras.” Rekao je dodirujući mi pramen kose. I to mu je neki ortak. Pogledah u Đoleta koji je bio nešto udaljeniji od nas, ali dovoljno blizu da registruje priču. Eksirala sam votku i počela da igram. Džoni je prišao i stavio mi ruku oko struka. Igrala sam i dalje, okrenuvši se prema njemu. Posmatrao me je poželjno. Samo u jednom trenutku, privukao me je sebi i poljubio. Snažno. Shvatila sam da preterujem. Odjednom sam postala nesigurna. Pitala sam se, šta ovo radim? Okrenula sam se sa namerom da se udaljim, međutim, osetila sam snažan stisak ruke kako me okreće na drugu stranu. Đole. Bio je zelen u faci od besa. Gledala sam ga uplašeno.

“Pusti me!” Rekla sam.

“ŠTA TREBAM SADA DA TI URADIM OVDE?!” Drao se.

“Ej bre, pusti je!” Doviknuo je Džoni. Đoletu nije trebalo mnogo. Sastavio ga je pesnicom u obraz za jednu milisekundu. Džoni je pao na pod. Violeta je izletela po obezbeđenje. Zgroženo sam posmatrala prizor koji se odvija, u nemogućnosti da se pomerim. Đole se okrenuo prema meni.

“Da ovo više nikada jebeno nisi uradila, razumeš?!” Uhvatio me je snažno za ruku. Osećala sam fizički bol, ali zadovoljenje moje potrebe da ga povredim bilo je snažnije od tog bola. Moje očajanje je dotaklo dno. Pomislih, ali se osmehnuh cinično pogledavši ga.