ISPOVEST JEDNOG IGORA

Poznajem Igora dugo. Najveći šmeker iz kraja. Viđala sam ga svuda. Po raznim mestima i silikonskim dolinama. Uvek je bio tu negde. Uvek je bio okružen sa najboljim ribama. Furao je pored glavne ribe, nazovimo devojke, još njih 10-ak. Bio je menadžer jedne kockarnice. No, uvek mi je bilo zapanjujuće da se jedan takav mačo frajer preobrazi u smernog i mirnog tipa. Prošlo je godinu dana, a Igor više nije gluvario sa gomilu riba. Nisam mogla da ga vidim nigde. Uvek me je interesovala srž te transformacije frajera kao što je on.

***

Mada sam verovala da se takvi ne menjaju, ali mi je Igor u toku razgovora uz jednu kaficu razotkrio ključ svoje transformacije. Na pitanje, da li bi mi otkrio šta se to dogodilo u njegovom životu, osmehnuo se uljudno i ponudio mi cigaretu. Morala sam da odbijem slatki nikotinski otrov, ali sam poziv na kafu prihvatila. Počeo je da priča, čini se iz dubine srca. Mada sam očekivala da će na moj predlog uputiti podrugljivi osmeh, reakcija je bila potpuno suprotna. Naš neobavezni razgovor sam smestila ovde. Igor je sada bio malo zreliji muškarac nego pre. Ključ njegove promene je kako kaže, ključ promene koja se dogodi gotovo svakom muškarcu. Bio on dobrica ili mačo man, dogodiće mu se ta jedna žena koja će ga promeniti iz korena. Kako kaže, jedna prava žena je moćnija od hiljadu pogrešnih. I jedna prava žena je moćnija od milion muških slabosti i prolaznih bubica. Otpila sam gutljaj vrele kafe i pažljivo upijala svaku Igorevu reč. Palio je marllboro i razvlačio kratki espreso bez mleka.

“To veče sam blejao sa ortacima u lokalnom kafiću. Bio sam nešto smoren do jaja. Dojadio mi je posao menadžera u kockarnici, kao i moja trogodišnja veza sa Sarom koja je upala u standardnu monotoniju. Iskreno, varao sam je na sve strane. Pre svega, zato što sam takav. Slab sam na lepe žene. Uostalom, jedan je život zar ne? Taj period sam se osećao kao da sam upao u kolotečinu zvanu život. Ništa me preterano nije ispunjavalo. Ni posao od koga sam imao i više nego solidnu zaradu, ni način života koji je bio ispunjen i bogat, ni ortaci sa kojima sam izlazio i bančio do jutra svuda, ni veza sa Sarom, niti najbolje ribe koje sam imao kada sam želeo. Udate, razvedene, pevačice, igračice, meleskinje, ruskinje. Ništa. Sve je postalo kolotečina. Sve je bilo nepromenjivo. Imao sam status frajera na glasu tada. Sa svojih 27 godina, svet mi je bio pod nogama. Uostalom, svako ponekad upadne u kolotečinu, zar ne? Nakon 2 viskija i pregovora sa Peđom i Mikijem, mojim ortacima sa kojima sam se dogovarao nešto poslovno, krenuo sam ka zgradi na Novom Beogradu u blizini Genexa. Hodao sam to veče sav izgubljen i smoren. Vazduh je bio topao, smog je dopirao sa svih strana. Prednost života u gradu. Dok sam hodao ka zgradi, želeo sam da se izgubim u svojim mislima, snovima i maštarijama. Želeo sam da shvatim ko sam i šta želim. Saru sam ispalio za večeras. Nisam imao snage da raskinem sa njom, jer iskreno, još uvek nisam skupio muda. Kada bih se osećao ovako smoreno, pio bih viski i samo hodao. Bazao bih okolo. Približavao sam se ka svojoj zgradi i odlučio da kupim još jednu flašu viskija u obližnjem diskontu. Kada sam ušao u diskont zapuhnuo me je opojan miris ženskog parfema. Sladunjav i snažan istovremeno. Ovakav još nisam osetio. Toliko me je opio da sam zverao levo desno i pitao se odakle dolazi. Najzad, ugledah devojku kako uzima kafu i čokoladu sa police. Platforme, crvena uska haljina i lokne. Crne lokne. Taman ten. Paralisano sam posmatrao devojku kako prilično dugo razmišlja da li da uzme nes 3 u 1 strong ili nes 3 u 1 classic.

“Gospodine, izvolite?” Doviknu iznervirano kasirka. Trgnuh se. Kada sam platio, izašao sam i stao ispred diskonta. Bio sam sav pogubljen. Odjednom, kao da mi se vratio sav smisao iz života koji je pobegao na nekoliko meseci. Srećno, poput malog deteta koje je najzad dobilo svoju igračku, poželeo sam mu dobrodošlicu. Nije bila ista kao druge ribe. Imao sam koju sam hteo. Da sam to veče hteo da napravim orgije u stanu, imao bih najbolje ribe u svom stanu. Ali ne. Ovo je bilo nešto drugačije. Mnogo drugačije. Paralisano sam čekao da izađe. Morao sam da je upoznam. Izašla je tipkajući po telefonu. Čekala je nekoga.

“Izvini..” Izustih standardnu reč. Bio sam pogubljen. Ni sam ne znam zašto. Pogledala me je upitno. Najprodornije crne oči koje sam video. Kao kod lutke. Izgledala je kao lutka, ali činilo se da u njoj nema mnogo snage. Zapala je u kolotečinu zvanu život, kao i ja.

“Da?” Reče upitno.

“Ja sam Igor. Hteo bih da te upoznam, primetio sam te još unutra..” Rekoh zbunjeno i pogubljeno. Da sam ja bio na njenom mestu, umro bih od smeha.

“Lana..” Reče pruživši mi ruku.

“Čekaš nekoga?” Bolje bi bilo da sam upotrebio repliku - Ko te prati kući?

“Drugaricu. Idemo kod nje.”

“Lepo, ja sam tu u kraju, jel možemo da se vidimo kada budeš imala vremena?” Ni sam ne znam šta mi se dešavalo. Bio sam toliko pogubljen i ošamućen u njenom prisustvu. Da su me ortaci videli, mesecima bi me kanalili. Osmehnula se.

“Možda, ali ništa ne obećavam. Nemam neku posebnu želju trenutno. Ostaviću ti broj, pa ćemo da se čujemo, ali zaista ništa ne obećavam.” Rekla je.

“Ne brini, neću ti dosađivati. Biće kako tebi odgovara.” Rekao sam. Došlo mi je da skačem od sreće zbog saznanja da mi je upravo izdiktirala broj. Osmehnuo sam se poput malog deteta zadovoljno. Osmehnula se i ona i krenula ka drugarici koja joj je mahala iz daljine.

“Pa ćao..” Rekla je.

“Čujemo se, i nadam se vidimo..” Rekoh. Od silnog adrenalina greškom sam ušao ponovo u diskont da bi me otreznio oštar pogled matore kasirke koja je provalila da sam zablenavio u ovu devojku. Ušao sam u stan van od sebe od sreće, iako nisam mogao da razumem svoju reakciju. Pa ja na ribe nikada ovako nisam reagovao. Potpuno se podrazumevalo da ću ih osvojiti. Svaki put bi bilo isto. Pogled ove devojke je bio drugačiji. I parfem, i sve ostalo. I oči. Te oči koje parališu. Nisam mogao da prestanem da razmišljam. Kapirao sam da sam upao u žestoku monotoniju i da će ovo da mi dođe kao neka vrsta osveženja. Pet dana kasnije, sedeli smo u Prime-u na Novom Beogradu i ispijali kafu. Saznao sam da se bavi glumom. Bila je zajeban sagovornik prilično. Ispijala je espresso sa dosta mleka. Pričala mi je o glumi, društvu, izlascima i generalno životu. Upijao sam svaku njenu reč, iako u većini slučajeva nisam imao naviku da slušam žene. Nekako mi je bilo previše zamorno i komplikovano. Imala je jarko crveni lak na noktima i neki jebozovno nežni izraz lica. Poludeo sam za njom. Istog tog momenta. Živeli smo različite živote, ali neka hemija se osećala. Barem sa moje strane.

“Moja firma organizuje žurku sutra uveče, pa ako si raspoložena, dođi..” Rekoh. Osmehnula se nežno.

“Nisi se iživeo jos, jel da?” Iznenadi me sa pitanjem.

“Nije da nisam, ali volim dobar provod..”

“Voliš provod zbog alkohola ili zbog društva?” Nastavila je da me analizira.

“I jedno i drugo. Ti ne izlaziš u poslednje vreme?”

“Slabije. Mislim da sam jedan period preterivala, pa sada malo odmaram..”

“Voleo bih da odgledam neku tvoju predstavu.”

“Možeš, kad god želiš, ukoliko te zaista zanima.”

“Naravno da me zanima.” Osmehnula se. Pričala je o glumi sa snažnom dozom uzbuđenja. Rekla je da kroz glumu ona jednim delom upoznaje sebe, a istovremeno beži od sebe. Rekla je da obožava da beži od sebe, i da svi mi većinu svog životnog vremena, zapravo bežimo od sebe. Slušali smo gotovo istu vrstu muzike. Pozdravili smo se prijateljski na rastanku. Nisam imao muda da je poljubim. Paralisao sam se. Za jedno sam skupio muda. Da raskinem sa Sarom.

“SISO JEDNA MUŠKA! Ko je kurva, je li? Jel misliš da sam jebeno ludaa?!” Vrištala je Sara to veče kod mene u stanu. Glava mi je pucala. Bila je nenormalno hirovita. Kako te žene uvek nanjuše kada se pojavi druga? I kako jebeno ne mogu da skapiraju da ih nikada ne ostavljamo zbog druge ribe, već zato što mi kao mi nemamo dobru vezu i zato što smo pukli međusobno i pre te druge osobe? Ah. Jedva sam smirio Saru i zamolio je da ide. Ridala je, molila, plakala. Kao dete okorelih bogataša navikla je da dobija sve. Ovo je za nju bio priličan šok. Kada sam ujutru seo u kola nameravajući da krenem na posao, skapirao sam da su mi probušene gume. Sara. Proklete žene.

Već danima razmišljam samo o Lani. Onaj njen izraz lica mi je konstantno u glavi. I ta njena jebena hladnoća. Taj pogled i taj izraz lica dok me gleda u oči. Nije došla na žurku koju je organizovala moja firma. Zvao sam je ponovo na kafu. Sedeli smo i pričali. Skapirao sam da više voli mir od gužve. Prepričavala mi je da puno ima obaveza oko pripremanja za predstavu. Upijao sam svaku njenu reč. Bila je jebeno savršena za mene. Konačno, kada sam je odvezao kolima kući, poljubio sam je. Polako, i nežno. Mada sam želeo strastveno da je razvalim poljupcima ali nisam želeo da stekne pogrešan utisak o meni. Želeo sam da idem polako. Po prvi put u životu. Uzvratila mi je. Imala je mekana i punija usta. Ceo dan sam razmišljao o njoj. Prestao sam da se javljam svim kombinacijama oko sebe koje sam imao u tom trenutku. Tek tako. Nisam osećao potrebu da se viđam sa drugim ribama. Naš odnos nije bio izdefinisan. Već mesec dana smo odlazili na kafu, šetali i ljubili se. Samo to. A bilo mi je i više nego dovoljno. Prepričavali smo jedno drugom kako smo proveli dan, o svojim planovima, problemima i ciljevima uopšteno. Volela je kockarnice. Priznala mi je da je nekoliko puta bila na voćkicama a jednom na ruletu. Obožavali smo slatkiše oboje, pa sam je stalno vodio u Pinokio na palačinke. Ja sam uzimao sa čokoladom i kokosom, a ona sa nutelom i plazmom. Jedno veče sam je pozvao da dođe kod mene na vino i špagete. Ja sam lično pravio večeru. Odbila je da pije vino. Nakon večere smo gledali neku komediju. Želeo sam stalno da je grlim i da upijam miris njene kose, kože. U nekim momentima je bila tako prisutna, a u drugim, kao da nije bila tu. Kao da nije pripadala ovde. Kao da nije pripadala nigde. Počela je da me ljubi. Nisam imao nameru da je odvučem u krevet. No, ona je preuzela inicijativu. Tek tako, počela je da me ljubi po vratu. Paralisao sam se. Ljubio sam je istovremeno nežno i strastveno. Rukama sam joj prolazio svuda po telu. Nisam znao gde se nalazim od vanserijskog osećaja koji mi je pulsirao žilama.

“Zašto si to uradila?” Upitao sam je jedno veče nakon što smo stigli kod mene u stan.

“Šta to?” Rekla je donekle izazivački. Ako nešto mogu da kažem za nju, jeste da je uvek bila provokatorski nastrojena. I u razgovorima i u oblačenju. Ponekad me je to strašno izluđivalo.

“Rekla si da ti se ne ide nigde večeras, a onda te sretnem u klubu kako izazovno igraš i flertuješ sa svim živima pogledom i uvijanjem dupeta..” Rekoh iznervirano.

“Nisam flertovala, samo sam bila raspoložena. Rekla sam ti da nisam navikla svaki dan da se viđam sa nekim, nisam takav tip..”

“Pusti tu priču Lana. Tri meseca se viđamo, na čemu smo mi uopšte?”

“Na čemu trebamo da budemo?”

“Pa očigledno je da bih hteo da budemo zajedno, ali ti ne znaš šta hoćeš!” Pogledala me je tužno. Imala je čudan pogled. Lutao je po prostoriji. Približila mi se i zagrlila me snažno. Srce joj je kucalo ubrzano. Kao i moje. Želeo sam je do kraja za sebe. To veče je bila neverovatno nežna prema meni. Kao nikad. Dok sam je mazio svuda po telu, napipao sam neke povrede na butini. Uplašio sam se.

“Odakle ti ovo? Boli te?” Upitao sam je. Trgla se iz mog zagrljaja i otišla da uzme čašu vode.

“Ne, to su neke rane iz prošlosti..” Odgovorila je.

“Ali, deluje prilično sveže..” Primetih.

“Čini ti se.” Rekla je.

“U redu..” Ležali smo zajedno i slušali kišu kako snažno pada napolju. Bio sam zaljubljen. Bio sam u transu tih dana. Niko od ortaka nije mogao da prepozna moju novu ličnost. Cenim da je tačna ona izreka, ko god da je napisao. Čovek je najgluplji kad je zaljubljen.

“Zašto mi nikada ne pričaš o prošlosti?” Pitao sam je dok smo taj dan sedeli u kolima i razgovarali.

“Teška je. Zbog toga se ponekad ponašam kako se već ponašam, idem i na psihoterapije.” Izustila je jedva.

“Zašto mi nikada ne pričaš o tome? Zašto?”

“Nisam bila spremna, ne želim da radim loše stvari ljudima oko sebe. Vidi, ja i dalje nisam spremna da ti se prepustim, ali hoću barem da pokušam zbog sebe, pa šta bude..” Rekla je iskreno.

“Meni je stalo do tebe baš, nije bilo jebeno u redu ovo što si uradila u prethodnih par dana..” Rekao sam tiho. Nije mi se javljala nekoliko dana i čini mi se da mi je skratila 10-ak godina života.

“Znam, trudiću se da to više ne ponavljam..” Izustila je zamišljeno.

Nedostajala mi je. Dok smo naredno veče vodili ljubav, osećao sam se kao da sam na dobrom putu da poludim za njom. Dok smo se stapali u jedno, noktima je nežno prelazila preko mojih leđa. Gledala me je onim nežnim pogledom. Želeo sam da mi rodi decu. Ja koji sam dobijao panične napade svaki put kada bi moja bivša devojka Sara posumnjala da je trudna, sada želim sve sa Lanom. Za samo nekoliko meseci. Strepeo sam na koji način će reagovati. Strepeo sam svaki put šta će joj zasmetati. Razumeo sam njene emocionalne poteškoće. Nije nikada imala normalan odnos ni vezu. Bila je ranjena iznutra a fatalna spolja. Bila je fatalna zbog svoje ranjivosti. Branila se svojom fatalnošću. Ceo naredni dan na poslu sam razmišljao o njoj. Želeo sam da joj pomognem da prevaziđe svoje ožiljke. Kao nikad do sada, počeo sam da preispitujem sve loše stvari koje sam radio. Sve kombinacije, prevare, sve hladne reči koje sam upućivao bivšim devojkama, činilo mi se da me upravo sada kroz vezu sa Lanom stižu. Želeo sam po prvi put u životu, da budem bolji čovek. Noćima je imala košmare. Ponekad bi se probudila i stajala na terasi. Ustao bih i zagrlio je čvrsto. Nije mi verovala i dalje. Mislila je da sam onaj isti koji udara recke, ili još gore, da samo hoću da je osvojim do kraja. Možda sam na početku to i želeo, ali sada...sada je nekako sve drugačije. Osećam se drugačije. Jedno veče mi se nije javljala. Setio sam se da mi je ostao broj od njene drugarice Maje dok je jednom prilikom zvala sa mog telefona, pa sam je pozvao. Rekla mi je da je Lana izašla u neki klub sa Vanjom. Prokleta Vanja. Kad bi znala da su se na Vanji ređali tipovi koji su stigli, verovatno ne bi imala tako lepo mišljenje o njoj. Družim se sa takvim ljudima, da sve znam. Tražio sam je po klubovima tu noć. Nije mi bilo teško. Kada sam je našao, igrala je pripita sa Vanjom. Imala je prilično kratku haljinu. Svi su joj prilazili i startovali je. Prišao sam besno i uhvatio je za ruku.

“Ej bre! Pusti me! Šta hoćeš?” Vikala je.

“Idemo kod mene, zašto si se napila toliko?!”

“To je moj problem, pusti me!”

“Ovde nećeš ostati ovakva, idemo, kreni!” Bio sam van sebe od besa.

“Pusti me čoveče! Nisam za tebe. Ja se sečem ponekad! Vidi!” Vikala je. Pogledao sam je šokirano. Povukla je haljinu ka gore. Na butini su se ocrtavali sveži rezovi. Gledao sam ih hipnotisano. Gledala me je uplakano. Bila je van sebe. Bila je poluživa. Njen umrtvljen pogled je odao da je izmešala lek sa alkoholom.

“Kreni. Idemo.” Rekoh.

Posmatrao sam je tu noć kako spava. Ušuškana pored mene, još uvek mokrih obraza od suza, ali je izgledala nekako lepo u tom svom haosu i nesavršenstvu. Po prvi put u životu, na moje čuđenje, bolela me je bol jedne žene. Posmatrao sam neku novu verziju sebe koja se rađa. Nisam znao da li će me ta nova slabija verzija mene odvesti u pakao ili u raj. Sutradan smo pili kafu. Ćutali smo. Sedela je nakon tuširanja u mojoj majici. Bilo joj je neprijatno.

“Vidi, ne moraš sve ono da gledaš. Znam da si šokiran. Niko nije dužan da trpi moju bol.” Rekla je.

“Šta ti se dogodilo u prošlosti?”

“Moji roditelji su mi sa svojim stalnim svađama i tučom srušili iluziji o ljubavi, odnosima i životu. Kada su se konačno razveli, gledala sam sažaljive poglede svojih vršnjaka, i trčala u toalet da plačem kad god vidim nečije roditelje da se drže za ruku. Moji su se držali za ruku sa svojim drugim partnerima ili ljubavnicima. Lana je morala da bude jako i zrelo dete koje to sve podnosi super. Onda je stupila na scenu neka nova drugačija verzija mene koja je stvorila uverenje da u bludničenju leži svrha. Bila sam sa krimosima, ludacima, bad boysima. A onda sam upoznala mog bivseg Neleta, koji me je prilično često tukao. Bila sam vezana za njega bolesnim lancima. Godinama sam prekidala taj odnos, on bi me uvek tražio. Ponekad bih spavala sa njim pod pretnjama da će mi učiniti nešto vrlo opasno. Onda sam se nekako odvojila od njega, kada sam upoznala Mareta, koji je bio predobar prema meni. On je konačno oterao Neleta, i ovaj me više nije uznemiravao. Jedini čovek koji je mogao da drži moje ludilo u balansu. Jedini koji je ostavio Neleta u prošlosti dok je bio pored mene. A onda je poginuo. Ubijen je u jednom obračunu. Ostavio me je. Pukla sam, vratila se Neletu ponovo, izgubila dete i eto. Ukratko.” Rekla je otpivši gutljaj vode. Bio sam zaleđen. Slušao sam je i razumeo njeno stanje. Sve mi je bilo jasno. Nju je uništila prošlost. Nemilosrdno je uvukla pod svoje.

“I zbog toga se sečeš? Toliko te boli unutra?” Upitah po malo naivno. Osmehnula se tužno.

“Sekla sam se da bi telesna bol, nadvladala onu duševnu. Sečem se da bih se prvenstveno osetila živom u trenutku, i da bih se na taj način vratila u stvarnost. Na trenutak osetim olakšanje, bude bolje. Kasnije se osetim još gore. To je droga bez drogiranja. Imam neki vid graničnog poremećaja, stoga te stvari predstavljaju propratno stanje…” Rekla je. Ćutali smo.

“Lano, udaj se za mene..” Rekoh nakon dužeg ćutanja. Pogledala me šokirano. Bio sam ozbiljan. Zatim je počela da se smeje.

“Ozbiljan sam..” Rekoh.

“Ti si luđi od mene čoveče..” Reče zagrlivši me.

“Ali ja sam stvarno ozbiljan..” Rekao sam ozbiljniji nego ikada.